Посттрауматски стресни поремећај (ПТСП)

Посттрауматски стресни поремећај (ПТСП) појављује се као одгођени или продужени одговор на стресогени догађај или ситуацију (било краћег, било дужег трајања) изузетно јаке угрожености или катастрофалне природе која може изазвати свепрожимајући осјећај узнемирености у скоро свакој особи (на примјер природне катастрофе или оне изазване људским факторима, борба, тешка несрећа, присуство насилној смрти других особа, жртве мучења, тероризма, силовања или других злочина).

ПТСП се не развија након животних ситуација које су у свакодневном језику описане као „трауматичне“, на примјер развод, губитак посла или неуспјех на испиту. Предиспонирајући фактори као што су црте личности или ранији неуротски поремећаји могу снизити праг за развој синдрома или агравирају ток, али они нису нужни ни довољни за објашњење његове појаве.

Почетку претходи траума са раздобљем латенције која може варирати од неколико седмица до неколико мјесеци. Ток је флуктуирајући, а опоравак се може очекивати код већине болесника. ПТСП званично је прихваћен у америчкој психијатрији 1980. године. Код одређеног броја болесника ток може бити хроничан кроз много година са преласком у трајне промјене личности.

Трајне промјене личности након катастрофичног искуства

Трајне промјене личности након катастрофичног искуства могу настати након катастрофичног стреса (искуства концентрационог логора, мучење, катастрофе, тероризам), тегобе морају трајати најмање двије године и доводе до поремећаја интерперсоналног и радног функционисања. Трајне промјене личности након катастрофичног искуства као нови ентитет појављују се први пут 1992. године.

Фактори ризика за настанак ПТСП

ПТСП може настати у било ком старосном добу. Фактори који повећавају вјероватноћу настанка ПТСП су: женски пол, искуство интезивне или дуготрајне трауме, ранија трауматична искуства, постојање другог психичког поремећаја као што су анксиозност или депресија, недостатак подршке породице и пријатеља, присутан психички поремећај у породици, укључујићи и ПТСП и депресију, злостављање и занемаривање у дјетињству.

Симптоми ПТСП

Обично се симптоми ПТСП јављају у прва три мјесеца након трауматичног догађаја, а у ријетким случајевима испољавају се тек послије неколико година. Дијеле се у три категорије: поновно проживљавање трауме, избјегавање и појачана побуђеност.

Најупечатљивије карактеристике које носе у себи ПТСП су: константно поновно проживњавање трауме, понављајући кошмарни снови о догађају и наметљива сјећања („флешбекови“).

Избјегавање се менифестује одбијањем особе да се суочи са чињеницама које се односе на трауму – избјегавањем размишљања, осјећања и разговора на ову тему, као и мјеста или особа/е које је подсјећају на оно што се догодило. Обољели постаје незаинтересован за свакодневне активности, емотивно празан и отуђен од некада блиских људи.

У симптоме појачане побуђености спадају несаница, прекомјерна напетост, осјећај кривице, претјерано конзумирање алкохола и других психоактивних супстанци, проблеми са концетрацијом и памћењем, халуцинације, раздражљивост и напади љутње, па чак и агресије.

Посттрауматски стресни поремећај може из коријена промијенити особу, негативно утицати на њену каријеру или друштвени живот, па чак и обичне, свакодневне активности. Такође, особа са дијагнозом овог обољења подложнија је другим психичким поремећајима, као што су анксиозност и депресија, поремећај исхране, злоупотреба опијата и склоност самоубиству. ПТСП може узроковати и органска обољења, у првом реду кардиоваскуларна и аутоимуна, као и болести мишићно-скелетног система услијед чега је квалитет живота обољелог знатно нарушен. Неријетко се јављају и физичке манифестације као што су јака главобоља, вртоглавица и болови у грудима, гастроинтестинални поремећаји, проблеми са имуним системом.

Ток и прогноза ПТСП

Посттрауматски стресни поремећај нема предвидиви ток, симптоми у лакшим случајевима могу нестати већ за неколико мјесеци, у том случају ријеч је о акутном стању. Ипак, чешћи је случај да ПТСП поприми хроничан облик, када симптоми трају много дуже, па чак и неколико година и тада говоримо о трајним промјенама личности након катастрофичног искуства када је обољелом неопходна стручна медицинска помоћ. Досадашња искуства указују на озбиљност и неизвјесност прогнозе ПТСП и трајних промјена личности. Свакако да само постављање дијагнозе и лијечење даје веће наде ка бољем исходу, иако особе избјегавају да се самоиницијативно јаве, те се често јаве кад већ наступе компликације. Компликације које могу да се јаве су: депресија, алкохолизам, злоупотреба дрога, деструктивно и аутодеструктивно понашање, породична и брачна дисфункционалност. Дјеца и супружници обољелих такође показују неку врсту секундарне трауматизације са веома сличним симптомима, а поред тога осјећају одговорност да задрже породицу на окупу.

Лијечење ПТСП

Лијечење се састоји од фармакотерапије, психотерапије, те психосоцијалних интервенција. Циљ лијечења је поновна изградња осјећаја контроле над собом и својим поступцима, те обнављање самопоуздања и самопоштовања.

О свим овим животним проблемима треба разговарати отворено, искрено и уз узајамно поштовање, али истовремено не плашећи се повремених бурних емоционалних реакција и неслагања који у коначници ипак дају позитиван ефекат.

Уколико се жели успјешно носити са застрашујућим догађајима и ослободити се страха, човјек се мора не неки начин суочити са оним што упорно настоји избјећи.

Од изузетног је значаја међусобно удруживање особа са ПТСП. С обзиром на заједничко искуство, те се особе најбоље међусобно разумију и најискреније помажу једни другима.

Истовремено све више осјећају заједничку припадност и снагу која им враћа пољуљану сигурност, самопоуздање и самопоштовање.

Заједнички циљ комплетног друштва је да мобилише све доступне ресурсе (породицу, пријатеље, људе добре воље и друге) и да се уз помоћ терапијског тима ублаже психичке тегобе трауматизованих.

Превенција ПТСП

Слушајте савјете свог љекара – потребно је бити стрпљив док терапија почне да дјелује, већина људи се опорави. Подсјећајте себе да је потребно вријеме. Излијечење неће доћи преко ноћи.

Водите рачуна о себи – одмарајте се довољно, храните се избалансираном храном, вјежбајте и одмарајте се. Избјегавајте кофеин и никотин који могу да погоршају анксиозност.

Немојте сами себи одређивати терапију – коришћење алкохола или дрога да бисте отупјели своја осјећања није здраво, иако може бити начин да се смирите. То вам чак може створити додатне проблеме и ометати право лијечење.

Прекините зачарани круг – када се осјећате напето отиђите у брзу шетњу или узмите нечим да се забавите да бисте одвратили пажњу.

Причајте са људима – останите у контакту са члановима породице и пријатељима који вам дају подршку. Не морате да причате о томе шта се десило ако не желите. Само провођење времена са људима које волите може вам донијети пријатност и побољшање.

Мр сц. мед. др Ивана Симић-Медојевић