Леукемија

Врсте, симптоми и лијечење леукемије

Леукемија је малигно обољење ткива или органа који производе крвна зрнца, а најчешће захвата коштану срж и лимфне чворове, због чега долази до смањења броја нормалних крвних елемената и, посљедично, до слабокрвности, крварења или повећане склоности ка инфекцијама. Иако се од леукемије може обољети у сваком животном добу, акутна лимфоцитна леукемија чешће се јавља код дјеце, нарочито дјечака.

Крв се састоји од двије велике групе ћелија (бијела и црвена крвна зрнца), крвних плочица и крвне плазме. Сваки тип ових ћелија има специфичну и веома важну улогу у функционисању организма. Бијела крвна зрнца (леукоцити) дио су имунолошког система и помажу у борби против болести, док црвена (еритроцити) у свом саставу имају хемоглобин задужен за пренос кисеоника до ткива и органа, одакле одводе угљен-диоксид. Крвне плочице (тромбоцити) заједно са неким протеинима из крвне плазме помажу у санирању пукотина на крвним судовима и на тај начин контролишу крварење и регулишу процес згрушавања крви у случају повреда.

Крвне ћелије се развијају из незрелих, матичних ћелија током процеса хематопоезе, а први корак у њиховом сазријевању јесте диференцијација матичних ћелија у двије лозе – мијелоидну и лимфоидну. Даљим развојем мијелоидних ћелија настају црвена крвна зрнца, тромбоцити и двије подврсте бијелих крвних зрнаца (гранулоцити и моноцити). Сазријевањем лимфоидних ћелија настају лимфоцити (подврста леукоцита).

Неспособност ћелија да достигну пуну зрелост због поремећаја у раду крвотворних ткива и органа (коштане сржи, лимфних чворова, слезине, јетре, неких жлијезда) главна је карактеристика леукемије. Незреле ћелије накупљају се у коштаној сржи и постепено замјењују нормалне еритроците, леукоците и тромбоците. Временом, здрава коштана срж бива преправљена незрелим ћелијама које се затим излијевају у крв и разносе по тијелу. Малигно измијењене ћелије никада не губе способност диобе, већ настављају неконтролисано да бујају и то је леукемија.

 

Врсте леукемије

У зависности од тога која је лоза ћелија захваћена болешћу, леукемија може бити мијелоидна (болест напада ћелије које треба да се развију у крвне плочице, црвена крвна зрнца, гранулоците или моноците) или лимфоцитна леукемија (угрожене су ћелије које би требало да се развију у лимфоците).

У случају акутне мијелоидне леукемије ћелије никада не сазријевају, али веома брзо бујају и кратко живе, док акутна лимфоцитна леукемија има карактеристично нагомилавање незрелих ћелија. Леукемија је опасна болест без обзира о којој врсти се ради. Уколико се не предузме правовремено лијечење, смрт наступа у року од неколико мјесеци, па чак и недјеља. Леукемија у хроничном облику напредује спорије јер ћелије могу да преузму већи дио своје нормалне функције, па изостају анемија, крварење и инфекције. У ријетким случајевима чак ни лијечење није неопходно.

 

Симптоми леукемије

Како се леукемија развија јављају се симптоми карактеристични за недостатак одређених крвних ћелија. Тако губитак црвених крвних зрнаца доводи до умора и бљедила (анемије), мањак бијелих крвних зрнаца до упорних инфекција, а недовољан број крвних плочица узрокује црвенило на кожи, модрице и крварења из носа. Уобичајени симптоми леукемије су повишена тјелесна температура, грозница, слабост, замор, губитак апетита и тежине, отечени и осјетљиви лимфни чворови, јетра или слезина, крварење из десни, ноћно знојење, бол у костима и зглобовима.

У неким случајевима леукемије абнормалне ћелије се накупљају у мозгу и кичменој мождини изазивајући сљедеће симптоме: главобољу, повраћање, губитак мишићне координације и дезоријентацију. Незреле ћелије могу бујати и у тестисима те довести до њиховог отицања. Леукемија је опасна болест и симптоми се не смију игнорисати.

 

Дијагноза леукемије

Како су симптоми леукемије неспецифични, болест се често открива случајно, током редовне контроле крви. Број бијелих крвних зрнаца (WBC) веома је висок, уз смањену количину црвених крвних зрнаца и крвних плочица. Због нагомилавања неискоришћених крвних ћелија крв постаје веома густа и љепљива, тако да се леукемија може утврдити већ током вађења крви. Физичким прегледом утврђује се да ли постоји увећање јетре, слезине, лимфних чворова пазуха, препона и врата. Уколико почетне анализе укажу да постоји леукемија, хематолог, онколог или патолог под микроскопом прегледа узорак коштане сржи, обично из кука, како би се утврдила врста леукемије.

 

Лијечење леукемије

Лијечење акутне леукемије веома је комплексно и састоји се из неколико фаза. Пацијенту се најприје дају високе дозе цитостатика како би се леукемија залијечила, што доводи до пада имунитета и отицања слузокоже, посебно уста и органа за варење. Терапија се наставља такозваном фазом неутропеније током које се због пада броја леукоцита у лијечење леукемије уводе антибиотици, јер инфекција може да доведе до фаталног исхода у року од 24 сата. Поред појачане његе и антибиотика, потребне су и честе трансфузије крви и крвних деривата како би се надокнадио недостатак тромбоцита и санирао поремећај згрушавања крви. Ова фаза лијечења леукемије обично траје од двије до три недјеље, након чега се коштана срж опоравља, те наступа стање ремисије. Налази крвне слике су нормални, а у коштаној сржи има мање од 5% малигних ћелија леукемије (бласта). Док болест мирује, лијечење леукемије се наставља потврдном терапијом истим цитостатицима као и у почетној фази. Трећи дио лијечења леукемије подразумијева трансплантацију коштане сржи, властите или од донатора који има идентичне HLA антигене. Хронична леукемија споро напредује и не захтијева тако агресивно лијечење. Данас се леукемија успјешно контролише примјеном лијекаова, а у случају да терапија не дјелује, лијечење леукемије се наставља трансплантацијом коштане сржи донатора.

Циљ лијечења леукемије јесте оздрављење, а уколико то није могуће, може се постићи комплетна ремисија у дужем временском раздобљу – што значи да се леукемија може држати под контролом. Као и у случају свих тешких обољења, већина пацијената има проблеме емоционалне природе (негирају болест, љути су, агресивни и склони депресији), те је неопходна подршка најближих, али и добра информисаност која ће им помоћи да се суоче са болешћу. Понекад се препоручује да се у лијечење леукемије укључи психолог, као и људи обољели од исте болести ради размјене искуства.

 

Фактори ризика за развој леукемије

Иако узрок леукемије још увијек није познат, зна се да је обољење повезано са оштећењем ДНК, при чему грешка у генима доводи до неконтролисаног раста ћелија у коштаној сржи. Ризик од настанка леукемије расте са годинама, осим у случају акутне лимфоцитне леукемије од које најчешће оболијевају дјеца. Сматра се да зрачење, отрови попут бензена, као и нека хемотерапијска средства могу допринијети да се развије леукемија. Могући ризични фактори за акутну леукемију су мушки пол, старост преко 70 година, претходно лијечење хемотерапијом, излагање зрачењу, хемикалијама, абнормалност хромозома (нпр. Даунов синдром), породична анамнеза и друго. Леукемија није честа болест, учесталост појаве леукемије је шест случајева на 100.000 људи.

 

др Александра Шиљеговић-Бабић, доктор медицине