Бенигна хипертрофија простате (БХП, аденом простате)

Бенигна хипертофија простате (БХП) је стање прекомјерног раста и бујања ћелија простате на рачун жљезданог ткива које се почиње развијати код мушкараца око 40-те године живота. Због умножавања жљезданог ткива назива се аденом простате.

Како уретра, цијев којом урин излази из мокраћног мјехура пролази кроз простату, тако увећана простата врши притисак на уретру и сужава је, што код мушкараца отежава мокрење.

Простата одраслог мушкарца тешка је 20 грама, величине је око 3,5 центиметра. Такву величину има до четрдесете године живота, а онда се почиње повећавати.

Сматра се да је главни узрок доброћудног повећања жлијезде хормонални поремећај  који настаје старењем.

Са годинама старости расте учесталост овог обољења тако да око 50% мушкараца од 40 година живота има симптоме бенигне хипертофије простате, са 60 година 80%, а у доби преко 80 година проценат је 95%.

Према подацима Свјетске здравствене организације три од десет мушкараца знају чему служи простата и најчешће постају свјесни проблема тек кад почну тегобе са мокрењем. Због тога је непходно потакнути пацијенте да се без страха и неугодности јаве на преглед.

За сада не постоје докази да БХП повећава ризик за настанак рака простате, али у неким случајевима оба обољења могу бити истовремно присутна код пацијента.

Код великог процента мушкараца могу се јавити потешкоће са потенцијом. Појава импотенције у великој мјери зависи од метода лијечења и фазе у којој се болест налази.

Простата је мушка полна жлијезда која величином и изгледом подсјећа на кестен, те се често назива „кестењача“. Смјештена је испод мокраћног мјехура и окружује почетни дио мокрећне цијеви – уретре. Грађена је од мишићног и жљезданог ткива. Има двоструку улогу: мишићно ткиво простате које се налази око мокраћне цијеви контролише излазни млаз мокраће, а жљездано ткиво лучи секерет који штити спермије и омогућава им преживљавање. Такође, секрет простате штити мушке репродуктивне органе од патогених бактерија које се могу ширити кроз мокраћну цијев.

Симптоми

Симптоми БХП су различити, почињу се јављати кад се жлијезда увећа око мокраћне цијеви тако да је почиње стезати попут обруча, што се манифестује низом тегоба повезаних са мокрењем.

Симпоми су многобројни:

• учестало и отежано мокрење,
• оклијевање при мокрењу – отежано започињање мокрења,
• напињање при мокрењу,
• испрекидан, танак и све слабији млаз мокраће уз продужено вријеме мокрења,
• бол и печење,
• ноктурија – чешће устајање ноћу и мокрење 3-4 пута,
• испрекидан млаз мокраће,
• јак и изненадан нагон за мокрењем,
• капање при крају мокрења,
• осјећај непотпуног пражњења мокраћне бешике,
• хемтурија – присуствио крви у мокраћи,
• ретенција – застој мокраће и
• инконтиненција – неконтролисано мокрење.

Сви ови симптоми могу довести до озбиљних оштећења уринарног тракта јер ако се мокраћа не избацује потпуно из мокраћног мјехура остаци се таложе, што ствара идеалну подлогу за настанак инфекција мокраћних путева, бубрега и простате.

Компликације

Компликације болести су чешће у каснијим стадијумима, најчешћа компликација је  комплетна ретенција (застој) урина, инфекција, хематурија, често се јавља орхиепидидимитис (упала тестиса), камен у мокраћној бешици или бубрегу, уринарна инконтиненција (немогућност задржавања мокраће), ренална инсуфицијенција (отказивање рада бубрега).

Нека испитивања показују да мушкарци лакше подносе сметње испрекиданог тока мокраће и тежег започињања мокрења, помоћ више траже код честог мокрења, те мокрења ноћу.

Дијагноза

Дијагноза болести поставља ске на основу:

• детаљно узете анамнезе и разговора са пацијентом,
• дигиторекталног прегледа (ДРЕ) – преглед простате прстом кроз дебело цријево (преглед је брз и безболан, али неугодан),
• ултразвучни преглед – прегледом се мјери величина простате и одређује количина урина заосталог у мјехуру након мокрења,
• анализа урина, урее, креатинина, уринокултура.

Код дијагностичке обраде најважније је искључити постојање карцинома простате при чему највећи значај има ректални дигитални преглед и анализа ПСА (специфични простатични антиген).

Ако се планира операција, потребно је урадити цистоскопију.

Може се урадити уродинамски преглед (енгл. „uroflow“) којим се мјери проток урина, као и „IVU“ – контрастно снимање бубрега и мокраћног мјехура код пацијената са присуством крви у урину.

Лијечење

Лијечење бенигне хипертрофије простате се проводи код јаче изражених симптома или настанка компликација, док се код слабије изражених симптома препоручују редовне контроле и праћење од стране уролога сваких 6 мјесеци до годину дана.

Циљ лијечења је олакшати симптоме и побољшати квалитет живота болесника, те превенирати развој комликација ове болести.

Лијечење може бити фармаколошко и хируршко.

Фармаколошко лијечење је давање лијекова: алфа-адренергички антагонисти, хормонски препарати – инхибитори, алфа редуктазе, антибиотици и биљни препарати.

Алфа адренергички блокатори (тамсулозин, доксазосин) дјелују тако што опуштају мишиће мокраћног мјехура и простате, те тако олакшавају мокрење, иначе то су лијекови који се се користе за лијечење високог крвног притиска, те се препоручују код ових пацијената.

Хормонални лијекови инхибитори 5-алфа редуктазе (финастерид, дутастерид) су препарати који снижавају ниво хормона у простати и тиме смањују њен волумен.

Биљни препарати се много користе код нас и у свијету, могу се узимати без љекарског рецепта и имају добар ефекат.

Хируршко лијечење:

Хируршким путем се вади дио или цијела простата.

Најчешћи хируршки метод је ТУРП (трансуретрална ресекција простате) – љекар у анестезији уводи инструмент кроз мокраћну цијев пацијента и уклања дио простатичног ткива чиме се смањује притисак на мокраћну цијев.

Отворена простатектомија (жлијезда се вади резом кроз трбушну стијенку у општој или спиналној анестезији).

Други хируршки методи су ТУИП, термотерапија, електротерапија, терапија ласером.

др Жељана Видачковић, спец. породичне медицине