Дискус херниjа (Hernia disci)
Дискус херниjа је обољење кичменог стуба.
Кичмени стуб омогућава усправан ход човјека и представља механичку осовину нашег организма. Састоји се од тридесет пет пршљенова коштане структуре. Између њих се налазе хрскавичаве плочице (шајбе, дискуси) које су мекше структуре и служе као амортизери. Унутар кичменог стуба, цијелом дужином, протеже се кичмена мождина (medula spinalis), а из ње излазе кичмени нерви који се простиру лијево и десно дуж руку и дуж ногу. Тако се формирају и најкрупнији нерви у нашем организму – ишијадикуси који излазе из крстачног дијела кичме и простиру се дуж ногу. На кичмени стуб се вежу и бројни мишићи и везивне структуре. Разликујемо четири дијела кичменог стуба: вратни (cervicalis), грудни (thoracalis), слабински (lumbalis) и крстачни (saсralis).
Због старења, преоптерећења, поремећене статике, генетске предиспозиције и других узрока долази до промјена на дискусима при чему ослаби њихов вањски, тврди прстен и јаве се испупчења различитог степена – дискус хернија. Почетна – протрузија и већа – пролапс. Врло често хернија притишће коријен спиналног нерва што изазива упалу, оштећење и бол који може бити врло интензиван уз грч мускулатуре, отежано кретање, трњење и друге неугодности. Ако је у питању слабинско-крсни дио кичме тегобе се јављају дуж дебелог меса, подручја кука, све до ножних прстију. Ово обољење називамо ишијас. Ако се укљештење јави на вратној кичми бол и остале тегобе се јављају дуж руку, а повремено и у затиљку. Ријетко се дискус херније јаве у грудној кичми када бол исијава дуж ребара, а понекад и према грудној кости.
Болови изазвани дискус хернијом појачавају се при покретима, кашљању, кихању и било каквом напору, а јаког су сијевајућег карактера, често неподношљиви. Болови су израженији ноћу. Јавља се смањен осјет и трњење (мравињање), испади функција (пада стопало), све до отежаног мокрења, отежаног пражњења столице и ослабљене ерекције. Овако тешке посљедице су ријетке и захтијевају неурохируршки третман.
За дијагнозу је важан стандарни преглед пацијента. Обично се након смањења акутног бола ради рендгенско снимање погођеног дијела кичме. Понекад је потребно „дубинско снимање“: компјутеризована томографија (КТ). Код пацијената код којих се процјењује потреба неурохируршког захвата ради се још прецизније снимање – магнетна резонанса.
За лијечење се користе аналгетици – лијекови за сузбијање бола, аналгоантиреуматици, те локалне инстилације (инјекције) кортикостероида. Неопходно је строго мировање пацијента на равном и тврђем лежају, у Вилијамсовом положају. Када је у питању ишијас: наткољеница се поставља усправно, а поткољеница хоризонтално, уз растерећење јастуцима.
У почетку треба користити подпазушне штаке за одлазак у тоалет. Због упале спиналног нерва користи се хлађење: масажа ледом (шест-седам пута дневно) и „хладни гелови“. Након попуштања акутних болова може се почети са програмом физикалне терапије: користе се електро-процедуре, ултразвук, криомасажа, ласеро и магнетотерапија. Циљ је смањење упале, мишићног грча и омогуђавање да се дискус хернија врати у лежиште а потом продерани дио диска зарасте ожиљком. Тако се створи „закрпа“ која није квалитетна као изворно ткиво али спрјечава понављање укљештења. У наставку лијечења важно је укључити кинези терапију: програмиране вјежбе за јачање мишића око кичменог стуба како би се створио природни стезник. Вјежбе се морају радити дисциплиновано, сваки дан, више мјесеци, често и годинама.
Уколико болови упорно трају и уколико се јаве неуролошке компликације врши се процјена за потребу хируршког лијечења и уклањања ледираног диска. Након операције обавезне су физикалне терапије са вјежбама и бањска терапија.
У „мирној фази“ дискус хернија се лијечи балнеотерапијом (у бањи) гдје се проводе топле купке, лијечење фангом (топло, љековито блато), вјежбе у базену, подводна масажа и друге хидропроцедуре.
Једном ледирани диск остаје доживотно „слаба тачка“. Због тога су потребни контролни прегледи и обнављање физикалних терапија и кинези терапије. У свакодневном животу практикују се „заштитни положаји“: избјегавање сагнутог и полусагнутог положаја а коришћење чучња и получучња. Забрањено је дизање терета преко седам килограма.
Прим. др Божидар Гајић, спец. физикалне медицине и рехабилитације
