Вакцине и серуми

Имунизација је превентивна мјера за заштиту становништва од заразних болести. Њен основни циљ је спречавање, сузбијање и искорјењивање заразних болести. Најопасније болести које се штите имунизацијом су дјечија парализа, дифтерија, тетанус, туберкулоза, велики кашаљ. Прије проналаска вакцина те болести су биле смртоносне.

Захваљујући имунизацији, болести које су биле актуелне у првој половини 20. вијека данас су врло ријетке, мада се могу поново појавити што значи да нису искоријењене. Зато је вакцинисање обавезно. Свака земља има свој програм обавезних вакцина и веома је битно придржавати га се.

Вакцинација је поступак којим се одређени антигени материјал уноси у организам. Уношење се врши путем вакцине. Циљ вакцинације је стварање имунитета на одређену болест. Вакцинације се сматрају најефикаснијим и најјефтинијим методом спречавања појаве и ширења инфективних болести.

Вакцина је медицински препарат који садржи материјал добијен од микроорганизама или њихових дијелова обрађен на посебан начин којим се уклањају њихова инфективна али не и антигена својства и служи у сврху побуђивања имунитета организма у који се уноси. Побуђени имунитет ствара антитијела која неутралишу дати микроорганизам.

 Начин уношења вакцине

• Орално (на уста),
• инјекцијом (у мишић, у кожу, под кожу),
• пункцијом (кроз кожу) и
• назално (кроз нос).

Врсте имунизацје

• Активна имунизација и
• пасивна имунизација.

Активни имунитет подразумијева настанак сопственог имунског одговора осјетљивог домаћина након излагања специфичном антигену природним или вјештачким путем.

Активна имунизација којом се постиже стварање активног вјештачког имунитета проводи се вакцинацијом, односно ревакцинацијом.

Подјела вакцина према саставу

1. Живе вакцине које могу да садрже атенуисане микроорганизме,
2. инактивисане вакцине које могу да садрже:
   • цијели микроорганизам,
   • анатоксин (детоксикован токсин) и
   • фракције узрочника и
3. рекомбиноване вакцине које су новијег датума а могу бити живе или инактивисане.

Живе вакцине – У ову групу спадају вакцине против бактеријских узрочника (туберкулозе), вирусних узрочника (малих богиња, заушака, црвенке, дјечије парализе, грипа, овчијих богиња, жуте грознице) и против рикеција (пјегави тифус). Апликација оваквих вакцина обично изазива настанак јачег имунског одговора него примјена инактивисаних вакцина. Настали имунитет је дуготрајан и након апликације једне дозе захваљујући имунском памћењу. Живе вакцине индукују настанак и целуларног и хуморалног имунитета.

Инактивисане вакцине садрже цијеле микроорганизме који су „убијени“, тј. инактивисани топлотом или неком хемијском супстанцом (на примјер формалином) или фракционисане компоненте које су екстраховане и пурификоване (пречишћене). Ту спадају:

• Инактивисане вакцине са цијелим проузроковачем (вакцина против великог кашља),
• анатоксичне вакцине (вакцина против тетануса),
• вакцине које садрже фракције узрочника (овакве вакцине садрже полисахаридни антиген из ћелијског зида бактерија, на примјер пнеумокока, менингокока или хемофилус инфлуенце типа Б (HiB). Оне индукују настанак краткотрајних имуноглобулина класе М (IgM), али не и имунолошко памћење.

За разлику од живих вакцина, инактивисане вакцине стимулишу настанак само хуморалног имунитета. Потребно је више доза да би се достигао задовољавајући титар антитијела и имунитет није дуготрајан.

Рекомбиноване вакцине – Хепатитис Б вакцина је прва рекомбинована ДНК вакцина. Добијена је генетским инжењерингом, тј. убацивањем гена површинског антигена хепатитис Б (HbsAg) у гљивице пивског квасца (лат. saccharomyces cerevisiae). Овај антиген се екстрахује као потпуно чист и користи за производњу вакцине. Други начин у припреми рекомбинованих вакцина је одстрањивање или модификација гена за које је познато да су патогени. На тај начин је добијена орална вакцина против трбушног тифуса и вакцина против ротавируса.

Према броју антигена вакцине могу бити:

• моновакцине и
• комбиноване вакцине.

Моновакцине садрже само један антиген, на примјер вакцина против жуте грознице, вакцина против хепатитиса Б и друге.

Комбиноване вакцине се састоје од два или више живих микроорганизама, инактивисаних организама или из пурификованих атигена који су комбиновани током припреме вакцина или се мијешају непосредно пред апликацију вакцина. Комбиноване вакцине се користе у превенцији више болести (на примјер комбинована вакцина против дифтерије, тетануса и великог кашља – „DiTePer“ вакцина) или само једне болести изазване различитим типовима једног проузроковача (на примјер тритипна вакцина против дјечије парализе). Коришћење комбинованих вакцина омогућава лакшу примјену јер се мањим бројем апликација уноси више антигена, смањује се број долазака пацијента чиме су мање и могућности привремених контраиндикација за примјену вакцина.

Контраиндикације за примјену вакцина

Контраиндикације могу бити опште и посебне, а по трајању могу бити привремене и трајне.

Опште контраиндикације се односе на све вакцине и у њих спадају:

• акутна болест,
• фебрилна стања,
• анафилаксија на компоненте вакцине,
• озбиљна нежељена реакција на претходну дозу.

Поред наведених, за примјену живих, вирусних вакцина контраиндикације су:

• стања смањене отпорности: имунодефицијентна стања услијед малигних болести, терапије антиметаболицима, већим дозама кортикостероида, алкалирајућим једињењима или радијацијом и
• трудноћа.

Нежељене реакције

Вакцинација може бити праћена и нежељеним реакцијама. Реакције могу бити локалне, опште и алергијске.

Локалне су најчешће и најмање опасне, јављају се на мјесту апликовања вакцинеи имају карактеристике запаљенског процеса.

Лакши облик општих реакција (само температура) може се релативно често јавити.

Рјеђе настају болови у мишићима, главобоља и други симптоми поремећаја централног нервног система.

Озбиљне алергијске реакције (анафилаксија) су најтеже али су врло ријетке.

Пасивни имунитет је вид специфичне отпорности организма који настаје уношењем готових антитијела природним или вјештачким путем.

Природни пасивни имунитет стиче се преношењем антитијела мајке трансплацентарно, почев од трећег мјесеца интраутериног живота и преко колострума у постнаталном периоду. Количина ових антитијела постепено опада и обично нестаје послије 5-6 мјесеци од рођења.

Вјештачки пасивни имунитет постиже се уношењем серума и гамаглобулина поријеклом од имуних животиња и људи. Овај начин стицања отпорности без активног учешћа организма назива се пасивна имунизација или пасивна профилакса.

Имуни серуми и антисеруми

Имуни серуми и антисеруми су фракција крви која садржи антитијела против одређених проузроковача или неких врста токсина. За добијање имуних серума користи се техника хиперимунизације животиња, најчешће коња, који поред других погодности обезбјеђују велику количину крви и висок титар антитијела.

Антибактеријски серуми су антистрептококни, антипнеумококни, антименингококни и други серуми.

Антивирусни серуми су серуми анималног поријекла као што је хиперимуни серум против бјеснила.

Антитоксични серуми садрже антитијела према токсинима разних бактеријских или животињских врста. У ову групу сврставају се познати серуми против тетануса, дифтерије, ботулизма, гасне гангрене и змијског отрова, као и антитоксични серуми против отрова паукова, шкорпиона, отровних риба и други.

Антитетанусни серум – Заштитна вриједност пасивно стечених антитијела доказана је први пут на примјеру тетанусног токсина. Данас је у употреби хумани хиперимуни гамаглобулин, како у профилакси тако и у лијечењу болести.

Антидифтерични серум се подједнако успјешно користио за профилаксу болести и у терапијске сврхе пошто антибиотска терапија не дјелује на излучени токсин већ само на проузроковаче дифтерије.

Антиботулински серум данас се више помиње да постоји него што има већу практичну важност.

Антигангренозни серум се ријетко користи у условима мира пошто се гасна гангрена најчешће јавља у рату као једна од најважнијих инфекција рана.

Серум против змијског уједа или антивиперини серум се користи за неутрализацију змијског отрова. Као антигени за добијање анималног серума могу послужити чисти змијски отрови или њихови детоксиковани препарати. Како се антивиперини серум употребљава послије уједа змије и инокулације токсина његов значај је искључиво терапијски.

Хумани имуноглобулини

Гамаглобулини или хумани имуноглобулини, како се у новије вријеме називају, представљају протеинску фракцију серума са предоминацијом глобулина класе „IgK“ која садржи антивирусна, антибактеријска и, у мањој мјери, антитоксичнма антитијела.

Постоје стандардни (нормални) и хиперимуни гамаглобулини. Хумани имуноглобулини се дуже од четири деценије успјешно користе у профилакси неких вирусних инфекција: морбила, вирусног хепатитиса А, рубеоле, варичеле, паротитиса, и раније полиомијелитиса.

Хиперимуни гамаглобулини се издвајају из крви особа које су вакцинисане против одређене болести па је добијени ниво специфичних антитијела веома висок. Данас се користе хумани хиперимуни гамаглобулини против тетануса, бјеснила и вирусног хепатитиса.

Календар вакцинације у Републици Српској:

др Биљана Мандић, доктор медицине