Ујед змије

Од приближно 3500 познатих врста змија, само је 10% отровно за човјека. На нашем подручју значајне су двије отровнице: шарка и поскок. Змијски отрови представљају мјешавину више токсичних протеина и ензима који имају разноврстан и компликован механизам дјеловања (неуротоксини, хемолизини, кардиотоксини, холинестеразе, фосфатазе и др). Пошто није познат тачан механизам дјеловања, претпоставља се да змијски отрови дјелују неуро-, хемо-, кардио- и ангиотоксично. Отров поскока, за разлику од шарке сарджи неуротоксин, док отров шарке садржи и чиниоце који дјелују на процес згрушавања.

На клиничку слику и исход тровања утичу:

– старост, величина и здравствено стање жртве – дјеца су више угрожена јер им бива убризгана сразмјерно већа количина отрова,

– локализација уједа – ујед у екстремитет или масно ткиво је мање опасан од уједа на тијелу, глави или убризгавања отрова у крвни суд,

– врста и величина змије – веће змије могу убризгати и веће количине отрова,

– број и трајање уједа – при првом уједу количина отрова је већа него при каснијим, нарочито ако ујед траје дуже,

– присуство бактерија – поспјешују некрозу,

– тјелесни напор (кретање, трчање) одмах након уједа, може поспјешити и убрзати дистрибуцију отрова по организму,

– годишње доба – отров је најјачи послије зимског сна змије.

Ујед шарке (Vipera berus)

Ујед је болан, а болови пробадајући. Мјесто уједа отекне за неколико сати. Настаје огњиште крварења пречника неколико центиметара које се неправилно шири у околину. Болови постепено прелазе у свраб и сасвим престају послије 8-10 дана. У тежим случајевима настају повраћање и кардиоваскуларни колапс. Смртни исход настаје само онда када змија уједом повриједи крвни суд.

Ујед поскока (Vipera ammodytes)

Након не тако болног уједа виде се трагови убода удаљени један од другога 6 mm који обично крваре. Уколико настају јачи болови, повријеђени дио тијела постаје црвен и отечен, док су остали региони блиједи. Често се виде екхимозе на мјесту уједа и околини. У тежим случајевима отичу регионални лимфни чворови, а опште стање пацијента се погоршава. Настаје стање страха, пулс је убрзан, дисање плиће, убрзано са напором – често настаје кардиоваскуларни колапс. Након неколико сати око мјеста уједа се стварају црвенкастољубичасте мрље због екстравазације крви у околно ткиво. Та мјеста могу некротисати, чак довести до губитка захваћеног екстремитета. Уколико при уједу буде повријеђен крвни суд и отров буде убризган директно у циркулацију, смрт може наступити због парализе центра за дисање или можданог едема.

Терапија змијског уједа

Најприје треба утврдити да ли је пацијент заиста уједен. Недостатак трагова уједа, одсуство локалних болова и отока послије 20 минута говоре против уједа змије. Пацијента треба смирити, поставити га у лежећи положај и уједени екстремитет имобилисати удлагом како би се успорило ширење токсина. Уједеног треба што прије транспортовати у најближу здравствену установу. Ако анатомски услови дозвољавају, потребно је поставити широку повеску неколико центиметара изнад уједа толико чврсто да се испод ње може подвући један прст. Уколико локални едем доведе до тога да је повеска претијесна, треба је попустити и поставити више. Како нема доказа да непосредна инцизија и исисавање ране побољшавају прогнозу тровања, а носе ризик секундарне инфекције, повреде крвних судова, нерава и тетива, ове мјере се не препоручују. Такође се више не препоручује стављање хладних облога јер то доводи до исхемије и поспјешује некрозу ткива.

Пацијенти код којих су испољени локални симптоми захтијевају искључиво симптоматско лијечење аналгетицима, седативима, контролом биланса течности и електролита.

У болничким условима потребно је контролисати крвну слику, урин, парцијално тромбопластинско вријеме, фибриноген, распадне продукте фибриногена, електролите, уреу и креатинин. Примјена антивиперног серума (антитосин) је једна специфична мјера лијечења. Она треба да се ограничи само на случајеве код којих се испољавају системски знаци тровања, повраћање, пролив и пад крвног притиска. Неопходна је стална контрола виталних функција отроване особе, а у случају потребе спровођење одговарајућих мјера, укључујући трахеотомију, ЕКГ–мониторинг, механичку вентилацију, борбу против шока, примјену антибиотика. У случају потребе треба спровести све мјере антитетанусне заштите. Свака уједена особа треба да буде под надзором најмање 12 часова.

др Синиша Чикић, доктор медицине