Преломи и имобилизација

11. jula 2017.11. jula 2017. администратор

Прелом или фрактура кости (лат. fractura) је удружена механичка повреда која се карактерише оштећењем меких ткива, прекидом континуитета кости (лат. fractura osseum) или хрскавице (лат. fractura cartilaginis) који настаје дјеловањем спољашње силе, довољно јаке да надјача ниво физиолошке еластичности кости или хрскавице. Преломи могу настати као посљедица повреде или као посљедица разних обољења повезаних са промјенама у структури и карактеристикама коштаног ткива.

Подјела прелома:

Према узроку који је изазвао прелом кости или хрскавице разликујемо:

трауматски прелом (лат. fractura traumatica) – изазван дјеловањем механичке силе,
спонтани или патолошки прелом – настао као посљедица болести.

Према стању континуитета коже након прелома разликујемо:

– Отворени прелом, (лат. fractura aperta complicata) код кога је изнад патрљака кости или у његовом непосредном окружењу оштећена кожа.

– Затворени прелом, карактерише се по томе што је изнад прелома кожа интактна (очувана).

Према тежини преломи могу бити:

– Сложени или сегментарни преломи – карактеришу се оштећењем кости на два или више мјеста. (лат. fractura duplex, fractura multiplex seu comminutiva). Најчешће се јављају на дугим костима удова.

– Прости преломи или напрснућа (фисуре) – без одвајања преломљених сегмената костију.

Према дејству механичке силе:

– Непосредни или директни – они који настају на мјесту дјеловања механичке силе.

– Индиректни или посредни прелом – настаје када сила дјелује на удаљеном мјесту од дејства механичке силе, или на дисталним крајевима удова, и изазива савијајање или увртање кости.

Према стању континуитета кости:

– Потпуни прелом – карактерише се потпуним прекидом континуитета кости у цијелој њеној дебљини или дужини.

– Непотпуни или инкомплетни прелом је онај код кога кост или хрскавица није потпуно прекинут

напукнуће, залом (лат. infractio) (дјелимични прекид континуитета кости у његовој дебљини),
одлом (лат. fragmentum, abris fractura) (откинуће дијела кости, најчешће неке кврге),
пукотина (лат. fissura) (прекид континуитета кости у коме је кост дјелимично преломљена у њеној дужини, при чему је првобитни облик кости очуван).

Према механизму настајања:

– Попречни (флексиони) прелом.

– Спирални прелом (типичан за пад).

– Авулзијски прелом – најчешће настаје на припојима мишића гдје услијед дејства силе долази до отргнућа кости или хрскавице.

Према међусобном положају фрагмената поломљене кости разликујемо:

– Импактиране преломе – фрагменти преломљене кости су утиснути један у други.

– Преломе са дислокацијом – постоји помак између фрагмената поломљене кости.

Прелом са дислокацијом у ширину или страну(лат. ad latus),
Прелом са дислокацијом у дужину(лат. ad longitudineum),
Прелом по осовини(лат. ad axim),
Прелом са ротацијом фрагмената(лат. ad periferiam – cum contractione, cum distractione, cum implantatione).

– Прелом због премора (стресни прелом):

„Маршфрактура” – прелом изазван замором (најчешће се јавља у облику фисуре каопосљедице понављања мањих повреда које премашују отпорност кости.

Клинички знаци прелома:

У клиничкој слици разликујемо сигурне и несигурне знаке прелома:

Знаци прелома

Карактеристике знакова прелома

сигурни знаци

патолошка покретљивост (физички преглед је праћен јаким болом),

феномен крепитација коштаних фрагмената,

деформација уздужне осовине уда на мјесту прелома.

несигурни знаци

оток (едем),

болност на притисак и бол при покретању оштећеног дијела тијела,

губитак сензибилитета, губитак дисталног пулса,

промјене боје коже (бљедило и цијаноза),

смањена функција повријеђеног дијела тијела или њен потпуни прекид.

Прва помоћ код прелома:

– свака сумња на прелом третира се као прелом,

– код затворених прелома повријеђени дио тијела треба имобилисати и елевирати (подићи на виши ниво од тијела како би се успорило стварање отока).

Не исправљати деформацију!

– код отворених прелома потребно је рану прекрити стерилном газом, кост која вири третирати као страно тијело, преко ње ставити слојеве газе да би се заштитила од даљег повређивања и све то фиксирати завојем.

– кост која вири не смије се истезањем враћати у природни положај, већ након превијања ране потребно ју је имобилисати у затеченом стању.

Повријеђени дио ткива не треба подизати како дијелови поломљених костију не би довели до даљег повређивања.

Имобилизација

То је скуп мјера којима се, користећи имобилизациона средства, повријеђени дио тијела за одређено вријеме поставља у принудни положај мировања.

Циљеви имобилизације:

онемогућава накнадно повређивање меких ткива, нерава, крвних судова, висцералних органа,
смањује бол и могућност настанка трауматског шока,
смањује ризик од настанка емболије,
одржава хемостазу (помаже код привременог заустављања крварења),
спрјечава ширење инфекције,
обезбјеђује лакши транспорт повријеђеног.

Индикације за имобилизацију:

затворени и/или отворени прелом кости и сумња на прелом,
повреде зглоба (ишчашење, угануће, уврнуће, истезање…),
рана која обилно крвари или пространа опекотина,
смрзотине,
опсежна нагњечења меких ткива – краш повреде.

Општа правила за имобилизацију:

„Правило двојке“ (два лица пружају помоћ, имобилишу се два сусједна зглоба, а имобилизационо средство се причвршћује на два мјеста – изнад и испод мјеста прелома),
не помјерати повријеђеног док преломи нису имобилисани,
имобилисати екстремитет у физиолошком положају (смотуљак у шаку, лакат под углом оштријим од 90 степени, раме под углом од 90 степени, кољено полусавијено, стопало под углом од 90 степени у односу на поткољеницу) или у затеченом положају када постоји јак бол (ишчашења и зглобни преломи),
забрањена је репозиција (намјештање) прелома и/или ишчашења,
прије и након имобилизације провјерити пулс и сензибилитет (провјера пулса на 10 минута),
транспорт до најближе здравствене установе.

Врсте имобилизације (подјела према намјени и времену употребе):

Транспортна (привремена) имобилизација – штити повријеђеног непосредно након повређивања и за вријеме транспорта. Временски је ограничена. Обавља се средствима којима се тренутно располаже.

Терапијска (дефинитивна) имобилизација – Примјењује се у здравственим установама и подразумијева неоперативно и оперативно лијечење.

Врсте транспортне имобилизације:

Имобилизација приручним средствима