Ујед пса

Сваки ујед сисара потенцијално је опасан по здравље човјека. Најчешће су у питању уједи пса и мачаке, нешто рјеђе уједи дивљих животиња попут пацова, лисице, вука или јазавца.

Угриз животиња поред тога што доводи до локалног прекида континуитета ткива може довести до локалних, али и системских инфекција од којих је најтежа и по живот опасна инфекција вирусом бјеснила.

Угриз пса прави раздеротине, као и већа нагњечења ткива за разлику од угриза мачке чији су зуби оштрији, те пролазе дубље кроз ткиво до оштећења периоста и развоја остеомијелитиса (упале кости).

 Бјеснило (Rabies, lyssa) је смртоносни енцефалитис или енцефаломијелитис изазван вирусом из породице „Rhabdovirdae“. Болест карактеришу психомоторни немир, хидрофобија, прогресивне парализе и смртни исход који је засад неизбјежан. Вирус се врло брзо инактивира сунчевим и УВ зрацима, сушењем, формалином, детерџентима, етром, алкохолом, неотрпоран је и на промјене „pH“ вриједности.

Извор бјеснила су домаће и дивље животиње (пас, мачка, вук, лисица, јазавац, глодари, слијепи мишеви који путем аеросоли могу бити извор бјеснила). У нашој републици законом је обавезна вакцинација домаћих животиња против бјеснила за све псе старије од три мјесеца, вакцинација се понавља сваких дванаест мјесеци тако да је ризик од бјеснила знатно смањен. Такође се спроводе и вакциације дивљих животиња оралним облицима вакцине.

Инкубација бјеснила траје између 20 и 90 дана у 90% случајева, мада су забиљежени и инкубациони периоди и од годину дана. Вирус се из слине заражене животиње преноси кроз оштећено ткиво коже и мишића и путује према ЦНС-у брзином од 3 mm/h. Вирус у оштећеним ћелијама ствара Негријева инклузиона тјелашца која су основни параметaр за хистолошку потврду дијагнозе.

Познато је да не оболијевају сви људи од бјеснила након уједа бијесне животиње. Развој болести зависи од имунолошког стања пацијента (вакцинисан или не), локализације повреде, бројности повреда, те од третмана ране након угриза.

Болест се развија у пет фаза:

• инкубација,
• продром,
• акутна неуролошка болест (испољено бјеснило),
• кома и мишићне парализе и
• смртни исход.

Дијагноза се поставља на основу епидемиолошких података, клиничке слике, хистолошким испитивањем, доказивањем антигена рабијес вируса, култивисањем вируса серолошким испитивањима.

Лијечење већ настале болести је симптоматско, а смртни исход је неизбјежан, зато је превенција бјеснила од изузетног значаја.

Превентивне мјере подразумијевају:

• Процјену ризика за рабијес инфекцију (околности у којима је дошло до угриза животиње, односно да ли је животиња била испровоцирана, да ли је вакцнисана, провјерава се регионална појава бјеснила код дјеце, као и код повреда главе и врата или опсежнијих повреда. Са деструкцијом веће површине ткива већи је ризик од настанка рабијеса).
• Обрада, чишћење и дезинфекција ране након угриза сматра се најдјелотворнијом превенцијом од бјеснила. Рана се мора добро опрати под млазом воде сапуном или детерџентом, потом се дезинфикује алкохолом или јодом. Некротични дијелови ткива се морају одстранити. Ране од угриза животиња се по правилу не шију, осим ако је у питању велики дефект ткива, тада је неопходна хируршка обрада ране. Препоручује се и локално стављање хуманог рабијес имуноглобулина након обраде ране. Примјена антибиотика је неопходна због контаминације ране током угриза, најчешће се користе амоксицилин и клавулонска киселина. Спроводи се и антитетанусна заштита.
• Серопрофилакса хуманим рабијесним имуноглобулином треба се спровести што прије код сумње да је животиња бијесна најкасније 6 сати након повреде, даје се у дози од 20 и.ј. по килограму. Половина у ткиво око ране, а друга половина у бутни мишић.
• Вакцинопрофилакса спроводи се након постављања индикација за примјену вакцине, даје се у делтоидни мишић нултог, седмог и двадесетпрвог дана, нултог дана се даје дупла доза. Код особа са високим професионалним ризиком од инфекције спроводи се вакцинација 0, 7, 21. и 28. дана, а сваке двије године спроводи се ревакцинација.
• Вакцинација животиња је законом обавезна. У случају угриза домаће животиње потребно је тражити картон вакцинације од власника, животиња се у сарадњи са ветеринарском службом надгледа око 10 дана ако се за то вријеме не покажу знакови бјеснила. Код животиње није неопходна никаква даља обрада повријеђеног осим третмана ране. У случају да је животиња угинула мождано ткиво се шаље на испитивање.

У свијету се годишње забиљежи око 55000 смртних случајева изазваних овим вирусом. Највећи број умрлих потиче из земаља Трећег свијета. У нашем окружењу задњи забиљежени случај бјеснила био је у Сплиту 1996 године, а пацијент се заразио угризом лисице. Увођењем обавезне антирабичне заштите животиња смањила се вјероватноћа оболијевања људи од бјеснила на нашим просторима. Без обзира на то сваки напад животиње неопходно је пријавити, те потражити адекватну медицинску помоћ.

др Александра Џино, доктор медицине