Пародонтопатија (пародонтоза)

Да ли су ваше десни отечене и интензивно црвене боје?

Да ли вам се догађа да вам десни крваре приликом прања зуба или на минималну провокацију?

Да ли су вам се зуби помјерили протеклих година, било унапријед или у ширину, повећавајући размак између зуба?

Да ли се неки зуб, више њих или сви клате?

Уколико је макар на једно од ових питања одговор „ДА“ потребно је да се обратите свом стоматологу јер постоји могућност да имате ПАРОДОНТОПАТИЈУ, познату и под колоквијалним називом ПАРОДОНТОЗА. Послије каријеса ово је најраспрострањеније обољење у стоматологији.

Пародонтопатија је хронично запаљенско обољење потпорног апарата зуба (пародонцијума) који окружује зуб те му даје чврстину и стабилност.

Пародонцијум чине: 

1. гингива (десни)
2. периодонцијум
3. цемент коријена зуба
4. алвеоларна кост (кост вилице).

Ово обољење доводи до дубинског разарања пародонталног ткива, а може се јавити у свим старосним добима, те тако разликујемо:

1. пародонтопатију одраслих (класична) – споронапредујућа, најчешћи облик
2. пародонтопатију младих (јувенилна пародонтопатија).

Најчешћи облик пародонтопатије је хронична пародонтопатија код одраслих особа која се шири постепено и развија годинама. Карактеристично је да инфламација (запаљење) врло често није истог интензитета око свих зуба, а према степену изражености разликују се:

1. блага пародонтопатија – карактерише је блага расклаћеност зуба
2. средње изражена – значајније клаћење зуба и разарање пародонцијума од 4 до 7 милиметара
3. тешка форма пародонтопатије – разарање пародонцијума преко 7 милиметара.

УЗРОЦИ И ТОК настанка пародонтопатије

Основни етиолошки фактор за настанак пародонтопатије је постојање денталног плака (меке наслаге) који се таложи на зубима и не може се уклонити обичним испирањем уста, већ добром и адекватном оралном хигијеном (правилно и редовно четкање зуба).

У случају лоше оралне хигијене у постојећи зубни плак се таложе минералне соли и долази до минерализације и стварања зубног каменца (чврсте наслаге) који је видљив и таложи се уз ивицу гингиве. Накупљајући се око врата зуба каменац доводи до запаљења десни при чему оне постају отечене и интензивно црвене боје. Ово стање се означава као гингивитис.

Здраве десни су блиједо ружичасте боје и не крваре. Промјене облика гингиве су најизраженије у предјелу интерденталних папила (дио десни између два зуба) које губе свој карактеристичан троугласт изглед и заокружују се.

Услијед притиска гингиве од стране зубног каменца у ткиву долази и до извјесних дегенеративно-дистрофичних процеса (разара се везивно ткиво), те атрофије (пропадања) гингиве у апикалном смјеру (према врху коријена зуба) што се манифестује оголићењем вратова, а касније и коријенова зуба. Пацијенти у овом стадијуму обично наводе да су им се зуби „издужили“.

У случају да се минерализација денталног плака дешава испод нивоа слободне гингиве, те су настале чврсте наслаге прекривене гингивом и нису видљиве оком, ријеч је о субгингивалним конкрементима који се налазе у тзв. пародонталним џеповима. Ови џепови су патолошке творевине настале продубљивањем гингивалног сулкуса услијед разарања  пародонталног ткива и најважнији су знак хроничне пародонтопатије одраслих.

Поред денталног плака и зубног каменца у етиолошке факторе за настанак пародонтопатија убрајају се још и каријес зуба, збијеност (тјескоба) зуба, лоше навике (пушење, конзумирање меке хране, једнострано жвакање, дисање на уста), неке системске болести (дијабетес, реуматске болести), неадекватни протетски радови, као и старост и наследна предиспозиција.

СИМПТОМИ И ЗНАЦИ пародонтопатије:

1. оток и црвенило десни (гингивитис)
2. крварење на провокацију (приликом прања зуба, чврста и тврда храна, употреба зубног конца)
3. оголићење вратова и корјенова зуба
4. лабављење (клаћење) зуба
5. формирање пародонталних џепова.

ТЕРАПИЈА пародонтопатије

Терапија пародонтопатије је дуготрајна јер је у питању обољење које се враћа и мора да буде под контролом. Једино рјешење је превенција настанка и развој тежег стадијума.

План терапије пародонтопатије је строго индивидуалан и обухвата све мјере и захвате које је потребно предузети код одређеног пацијента како би се постигао жељени циљ лијечења. Сам план лијечења зависи од стадијума обољења, а методе које се изводе су многобројне и разноврсне.

Постоје четири основне фазе лијечења пародонтопатија:

1. фаза – уклањање запаљења пародонцијума – спроводи се идентификацијом и уклањањем денталног плака, те едукацијом пацијената о правилном одржавању оралне хигијене
2. фаза – уклањање зубног каменца и субгингивалних конкремената (обично два пута годишње)
3. фаза – обрада пародонталних џепова (киретажа) или хируршки захвати за одстрањивање истих
4. фаза – екстракција (вађење) зуба.

Ако се пародонтопатија дијагностикује на вријеме и започне адекватна терапија прогноза је углавном добра.

Сања Илић, доктор стоматологије