Кардиопулмонална реанимација

Кардиопулмонална реанимација (КПР) представља низ неодложних, брзих и сврсисходних поступака у циљу успостављања рада срца и дисања. Главни циљ извођења мјера реанимације је осигурати додатну количину кисеоника мозгу, срцу и другим виталним органима, све док се сложенијим поступцима КПР-а не успостави адекватна срчана акција и спонтано дисање. Мјере кардиопулмоналне реанимације се дијеле на мјере основног оживљавања које обухватају спољашну масажу срца и вјештачко дисање, и на мјере напредног оживљавања које подразумијевају примјену опреме за одржавање дисајног пута, вентилацију болесника, примјену дефиблилатора и разних лијекова. Узроци кардиореспираторног застоја су многобројни, а најчешће до застоја доводе кардиоваскуларне болести (акутни инфаркт миокарда, плућна емболија…), респираторне болести (гушење страним тијелом, астматски напад…), цереброваскуларни инзулт, а до застоја дисања и рада срца могу довести и крварења, повреде, анафилаксија, сепса, утапање, удар електричне струје и слично. Кардиопулмонална реанимација је најуспјешнија када је узрок срчаног застоја нерегуларни срчани ритам који се врло често може вратити у нормално стање, а ријетко је успјешан када је узрок болест других органа. Приликом приступања особи за коју сумњамо да је доживјела застој дисања и рада срца као прво потребно је провјерити стање свијести (упућивањем неког питања или лаганим протресањем болесника), затим провјерити да ли болесник дише и да ли има пулса. Одређивање пулса је понекад врло тешко, поготово код особа у хипотермији (снижена тјелесна температура), а неискусне особе врло често умјесто пулса унесрећеног осјећају властити пулс. КПР се започиње када је болесник без свијести, нема пулса, не дише или дише агонално (мање од 10 удисања у минути).

Изузетно је важно започети са мјерама оживљавања не чекајући долазак хитне медицинске помоћи. Само у том случају пацијент има изгледа за преживљавање. Разлог зашто не треба одлагати оживљавање је због чињенице да у року од 3 минута мождане ћелије почињу одумирати услијед недостатка кисеоника. Онесвијештеној особи прије свега потребно је обезбиједити проходност дисајног пута забацивањем главе и подизањем доње вилице чиме се подиже база језика која најчешће опструише дисајни пут. Исто тако врло је важно одстранити страна тијела, зубне протезе, крв и повраћени садржај који такође могу довести до опструкције дисајног пута. Приликом чишћења дисајних путева треба бити пажљив како се не би узрок опструкције потиснуо још дубље. Уколико пацијент након обезбјеђења проходности дисајног пута и даље не дише, приступа се извођењу спољашње масаже срца и вјештачког дисања у односу 30:2. Оживљавање започиње спољашњом масажом срца. Болесник мора лежати на тврдој подлози. Спасилац ставља коријен длана на средину грудног коша, други длан положи преко првог. Прсти могу бити испреплетени или испружени, али не смију додиривати зид грудног коша. Лактови спасиоца морају бити испружени, а рамена изнад мјеста притиска. Притисак треба бити брз и краткотрајан, јачине прилагођене доби и конституцији болесника. Код одрасле особе грудна кост се мора удубити за 5-6 центиметара. Слиједи попуштање притиска како би се грудни кош својом еластичношћу вратио у првобитни облик. Масажа се изводи брзином од око 100 притисака у минути. Након тридесет притисака прелази се на вјештачко дисање примјеном два упуха, сваки у трајању од једне секунде. Приликом пружања вјештачког дисања потребно је главу унесрећеног забацити уназад, палцем и кажипрстом руке која је на челу затворити носнице унесрећене особе, устима обухватити уста унесрећене особе и полако удувавати ваздух. Погледом треба пратити ширење грудног коша, а након одвајања уста и спуштање грудног коша као резултат изласка ваздуха из плућа. Ако спасилац није вољан дати вјештачко дисање (страх од инфекције, опсежне повреде лица и слично) може се примијенити само спољашна масажа срца која у том случају треба бити непрекидна и фреквенције 100 у минути. Оживљавање се наставља све док стручна помоћ не стигне и не преузме реанимацију, или док жртва не почне нормално дисати.

др Маријан Јанковић, доктор медицине