Тумори мозга

Туморе мозга дијелимо као и новотворевине других локализација на бенигне и малигне, премда раст бенигног тумора у ограниченом простору лобањске дупље може да доведе до погубних ефеката и да захтијева хитну неурохируршку интервенцију.

Могу бити примарни и метастатски.

Двије трећине примарних тумора код одраслих су супратенторијални, док се код дјеце двије трећине налазе у инфратенторијалном простору. Тенториј је дупликатура тврде мождане овојнице смјештена у попречној равни, а изнад малог мозга и дијели лобањску дупљу на горњи и доњи дио, односно супра и инфратенторијални простор.

Глиоми, метастазе, менингиоми, аденоми хипофизе и акустични неурином чине 95% свих тумора мозга.

Учесталост примарних тумора мозга у САД износи 8,2 на 100.000 становника годишње код одраслих, док код дјеце 1-5 случајева на 100.000 становника годишње.

Тумори мозга код дјеце су по учесталости одмах иза леукемија.

Метастатски тумори у САД се јављају код 200.000 пацијената годишње. Код болесника старије животне доби метастазе су најчешћи унутарлобањски тумори. Најчешће су метастазе карцинома плућа и дојке.

Сматра се да је учесталост тумора „CNS“-а на међународном нивоу слична овој у САД.

Највећа учесталост је код болесника у доби од 60-69 година живота, док је други период највеће учесталости у првој декади живота (од 5-9. године живота).

Морталитет на међународном нивоу од примарних тумора је 4,7  на 100.000 становника и трећи је по учесталости узрок смрти од злоћудних болести код особа старости од 15-34 године живота.

Инциденца је највећа код припадника бијеле расе. Минимално већа преваленца примарних тумора мозга је код мушкараца уз изузетак менингиома који је двоструко чешћи код жена.

Према класификацији СЗО из 2007. године тумори лобањске дупље су груписани према биолошком потенцијалу у четири степена (од I до IV), што представља полазну тачку на скали њихове агресивности (малигности).

Дефинисане су двије основне групе тумора:

– неуроепителијални тумори и

– тумори поријеклом из других врста ћелија.

 

У поређењу са другим малигнитетима релативно мало се зна о интракранијалним туморима јер су релативно ријетки и обухватају велики број различитих хистолошких типова (130 различитих врста). На основу данашњих сазнања о канцеру као биолошком феномену, интракранијални тумори се схватају као насљедна болест, а процес канцерогенезе као комплексна међузависност фактора генетике и средине. Као могући етиолошки чиниоци у литератури се наводе: изложеност јонизујућем зрачењу, имуносупресија, траума и инфекција, онкогени вируси, хемотерапија, хормонски поремећаји и акумулација генских поремећаја. Тумори мозга производе неуролошке манифестације кроз низ механизама међу којима су најважнији:

– разарање можданог паренхима и

– пораст интракранијалног притиска.

 

Пораст интракранијалног притиска је основни покретач свих патофизиолошких процеса и пратећих поремећаја код тумора мозга.

Симптоми и знаци клиничке слике су у директној зависности од локализације, величине (масе), околног едема и брзине раста, тј. инфилтрације и деструкције можданог паренхима.

Знаци и симптоми могу бити:

– ОПШТИ – главобоља, повраћање, промјене на очном дну у облику тзв. застојне папиле ока (због повишеног ИКП),

– ЖАРИШНИ ИЛИ ФОКАЛНИ ЗНАЦИ ИЛИ НЕУРОЛОШКИ „ИСПАДИ“.

 

Главобоља је често пулсирајућег карактера или у виду „жарења“, најизраженија рано ујутро, понекад се јавља и у току ноћи и обично се појачава при активностима (кашаљ, кихање, у току нужде).

Повраћање је изражено у јутарњим часовима, нагло у виду лучног млаза, без мучнине. Жаришни знаци и симптоми поремећаја појединих подручја „CNS“-а би били: поремећај хода (атаксија), епилептички напад који се јавља први пут у животу болесника, вртоглавица, несигурност и губитак равнотеже, губитак слуха удружен са шумом у уву (код „neurinoma akustikusa“), једнострана парализа лица, поремећај сензибилитета  на лицу и осјећај бола у уву, диплопије-дупле слике (код дјеце се манифестују учесталим трептањем или интермитентним страбизмом), нистагмус, испади у видном пољу (нпр. битемпорална хемианопсија код макроаденома хипофизе), поремећаји интелектуалних функција, знаци поремећене свијести, поремећаји вегетативних функција (пулс, притисак, дисање), ендокрини поремећаји, „hidrocefalus“ код дјеце, проблеми са говором, мирисне и слушне халуцинације, губитак краткотрајног памћења, заборављање ријечи, проблеми са читањем и писањем, апраксија, агнозија, хемипареза и друго.

Дијагноза тумора мозга почиње узимањем анамнезе, затим физикалним прегледом и спровођењем осталих дијагностичких процедура као што су „CT“ и „NMR“ ендокранијума, „EEG“, лабораторијска анализа ликвора (лумбална пункција), понекад нативна радиографија лобање, ангиографија („MRA“), стереотаксична биопсија, „PET“, „SPECT“. Због високе инциденце метастазирања плућних тумора у интракранијални простор ради се и РТГ плућа у дијагностици.

Терапија интракранијалних тумора је сложен процес који најчешће захтијева мултидисциплинаран приступ тима стручњака (онколог, неурохирург, офталмолог, ендокринолог, психолог, физијатар и други). Циљ лијечења може бити изљечење или олакшање тегоба. Зависно од задатог циља лијечење је најчешће комбиновано примјеном хируршких метода, радиотерапије и хемотерапије уз примјену антиедематозне терапије („dexason“ и „manitol“ у одређеним дозама и по шеми и.в.).

 

др Милена Француз-Јовичић, доктор медицине

 

 

администратор

информатичар ЈЗУ „Дом здравља“ Градишка